Period srednje škole pamtim po kocki, alkoholu, cigaretama, partijanju, lakim, a onda i teškim drogama. Loše društvo, svi mladi željni nekakvog dokazivanja, ali na potpuno krivi način. Ja sam tada imao 200kn džeparca tjedno za što sam mislio da je jako malo, pa sam mislio da će mi kocka riješiti probleme. Dogodilo se to da sam se navukao, sjedio satima u kasinu, nisam jeo u školi jer nisam imao nikad novaca pošto bi uredno sve ulupao na aparate i rulet. Dugo vremena sam se borio sa svakakvim ovisnostima, da bih na faksu prvo prestao pušiti, a zatim i izlaziti. Kocka je i dalje trajala, ali i to sam počeo kontrolirati. Nakon faksa sam prestao s kockom, počeo trenirati 5x tjedno, zaposlio se u firmi s vrhunskim uvjetima, ubrzo ću se vjerojatno i oženiti i zahvalan sam samom sebi što sam neke stvari prošao na vrijeme i što znam kako želim živjeti život. Nažalost od ostatka ekipe većina je završila loše i kao teški ovisnici u dugovima bilo zbog droge ili kocke. Djeco, pamet u glavu!

Danas mi se desila interesantna situacija. Na ulici sretoh devojku i pretpostavljam njenog momka. U prolazu sam pogledao u pravcu devojke i ona u mene. Nakon pola sata u povratku kući na istom putu ponovo sretoh taj par i ponovo identične okolnosti - devojka u prolazu pogledala u mom pravcu. U oba slučaja taj momak nije obraćao pažnju, verovatno ništa nije primetio. Sad mi nije jasno da li sve ovo ima neko dublje značenje ili je jednostavno devojka bila začuđena što je dvaput u kratkom roku srela istu osobu.

Nemam pojma kako se ljudima desi ljubav, ja sam čekala da se desi-pa ništa, pokušavala, davala šanse i prilike, tražila, trudila se, raspitivala se, online aplikacije probala, preko poznanika, spontano...i ništa. Očito ti mora biti suđeno i onda ti se desi, jer ako tražiš i pokušavaš-ništa...

Moj dečko 31 godina ode s mamom i tatom na putovanje, a ja sedim kući, a živi s njima i stalno su ili smo zajedno… i kad smo nas dvoje sami non stop mora da ih zove ili im piše…i posle mi kaže da sam posesivna što se ljutim…što ne može bez mamine suknje. Guši me i to i počinjem da se ljutim a oni ga još više okreću protiv mene da sam ‘nestabilna’.

Teško mi pada što se osećam nevoljeno od strane svog dečka. Gledam momke koji čine jako lepe stvari za svoje devojke, lepe i velike gestove, onda neke male sitnice koje puno znače... Pitam se samo zašto ja nisam bila te sreće da nađem takvog momka. Duboko u sebi znam da brine za mene, brine da li sam jela, da li sam dobro, naručuje mi neke stvari kad sebi nešto naručuje neke tako sitnice, tu je ako treba nešto da mi se popravi... Ali problem je što mi nikada neće reći da sam lepa jer on kaže da se to podrazumeva da sam mu najlepša, retko će reći da me voli i za to kaže da se podrazumeva, neće mi kuputi cveće niti tako nešto, piše mi ali retko kada će nazvati na telefon. Kada priča o nekom događaju ili nečemu uvek kaže mi ćemo, nama... Gleda nekako kao da ćemo zauvek biti zajedno, ali eto ne pokazuje ljubav. I kad se požalim na to sve on kaže da je to moje mišljenje i moja osećanja i da to nije stvarno tako nego da ja ne primećujem da me voli i da je moj problem što mislim suprotno.

Mrzim što toliko upoređujem sebe s drugim ljudima, imam jako nisko samopouzdanje iako svi oko mene govore jako divne stvari o meni, bukvalno sve najbolje o mom izgledu, ličnosti, inteligenciji, sve. Ja ništa od toga ne vidim. Znam da je ovo jako loše i ne ponosim se time ali konstantno sam ljubomorna na druge ljude, ako je neko bolji od mene u apsolutno bilo kom kontekstu jednostavno ne mogu da se kontrolišem i imam mentalitet "pick me" osobe, nikad ništa ne kažem i ne uradim ali se osećam tako. Moja mržnja prema samoj sebi je toliko jaka da postanem besna na pomisao veze ili seksa, pre sam bila tužna, sad sam samo besna. Mislim da moram da budem savršenog izgleda, savršena u krevetu, da se ponašam na određen način. Radije bih bila sama i izolovana nego da osoba sa kojom sam vidi neku manu u meni.

Roditelji se protive mojoj vezi jer je moj dečko usvojen i ''ne zna mu se poreklo i genetika''. Inače je sasvim pristojan i normalan, dečko bez ikakvih mrlja u životu.

Mnogo patim što sam jedinica. Uvek sam želela da imam rođenu sestru. Nekoga kome ćeš uvek moći da napišeš i najbanalnije stvari, nekoga ko je uvek tu za tebe...

I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.

Mislim da je prava ljubav kad se brineš u svakom smislu za nekoga. Ja sam brinuo o tebi.