Zašto svoje ljudi koji se vole, to jednostavno ne prizaju jedno drugom i pruže šansu? Zašto se ponižavamo i igramo igre? Hoćemo da se nadmudrimo i posedujemo onog drugog, a on nas ne? Ponekad mi ljubav više liči na dvoboj…

Ne volim kod sebe to što nisam mentalno jaka. Stalno patim za prijateljima iz prošlosti sa kojima davno nemam kontakt, osim što se pratimo na društvenim mrežama. Kad me pukne nostalgija i emocije javim se svima da bi smo obnovili kontakt, njima kao bude drago pa se posle opet udaljavaju. Ne znam zašto imam sva ta glupa osećanja i pravim budalu od sebe dok njima nije stalo. Zar im zaista nije stalo?

Nisu me zvali na 20 godina mature, ali restoran na kom su slavili je moje radno mesto- ja sam konobar... Niko me se nije ni setio nit me je prepoznao..

Nikada nisam imao djevojku koja ima normalnu porodicu i porodične odnose te nema traume od iste. Ne kažem da su moji savršeni, daleko od toga ali smo svi na okupu, razgovaramo i ne miješamo se jedni drugima u život. I sad će netko napisati nju češ ženiti a ne porodicu slažem se ali uvijek će oni biti tu negdje da nam remete sklad jer teško se svojih odreći.

Moja svastika i njen muž ne mogu da shvate zašto je njihova od 30 godina i kusur kćerka, odlučila da promijeni ime i prezime, bez da je se udala i da prekine svaki kontakt sa njima. Imaju još i sreće, to im je malo šta su zaslužili. Samo se pitam, ako Bog postoji zašto takve ljude nagrađuje djecom dok moja žena i ja ćemo umrijeti bez svoga poroda u rukama.

Živim sama već dve godine, od kad sam upisala fakultet. Ali nisam se preselila u drugi grad, već u stan koji je na 10 minuta od porodičnog. Svaki put kad dođem kod mojih na oni me vrlo brzo “podsete” zašto sam se preselila. To je konstantno svađanje i pravljenje problema gde ga nema. Zašto sam pojela sendvič umesto kajgane, zašto sam obukla crvenu, a ne zeleni majicu, zašto sam spavala do 10, a ne do 9, zašto sam dobila osmicu umesto devetke. I tako ceo život, konstantno neko zvocanje i kukanje, ponašaju se kao da sam najgora na svetu. A uvek sam bila mirno i poslušno dete.

Na poslu sam previše verovala kolegama. Dešavalo se da kroz razgovor kažem neke lične stvari koje su kasnije pojedinci zloupotrebili ili ako sam ljubazna prema kolegama da to shvate pogrešno pa onda pričaju razne priče. Dugo mi je trebalo da shvatim da je kolektiv zmijarnik jer sam se vodila time ako sam ja čovek prema drugima biće i oni prema meni. Otkako sam se vratila s porodiljskog gledam da završim sve što se tiče posla kako treba, privatna pitanja izbegavam, objave na društvenim mrežama sam sakrila od kolega koje pratim, sa svima sam distancirana i komuniciram poslovno. Previše sam se opekla. I dalje o meni pričaju loše iako nemaju razloga, a nekima sam zasmetala za ovo kratko vreme toliko da su počeli da mi smeštaju kazne. Ozbiljno razmišljam da pojedincima namestim batine van posla jer kad je neko đubre onda ne vredi drugačije. Da promenim posao trenutno ne mogu. Samo hoću da završim smenu i odem kući a da me niko ne dira i ne ispira usta sa mnom. Zar je to mnogo što tražim?

Moj muž i njegova porodica su živeli skromnim životom bez preterivanja gde su mogli da obezbede sebi osnovne uslove života. Ja sam cele svoje dvadesete godine provela radeći i trudeći se da napravim karijeru na koju sam preponosna i zarađujem oko 400 000 mesečno. Dok smo se samo zabavljali njegovi su mi delovali jako fini, lep je bio osećaj da me prihvataju. Čim smo krenuli da živimo zajedno, napravili bebu, oni su se osetili slobodno da krenu da se grebu za svaki dinar. Od toga da mu sestra traži da joj plaća račune, da joj daje pare dok ona gospođa odbija da radi jer niko neće da joj da direktorsko mesto odmah. Osoba koja u 36 godina života nema dan radnog staža, do njegovih roditelja koji su izjavili da žele da im mi kupimo stan jer u stanu u kome žive nemaju mesta da dovode unuče, do toga da im damo pare za all inclusive more itd. Moj muž to ne vidi na taj način jer mu je žao mame koja želi nešto novo. Ja se osećam iskorišćeno. Ne znam kako da mu objasnim da su njegovi pijavice.

Imam utisak kao da su prije žene, kada su upoznavale roditelje svog momka, maksimalno se sređivale u smislu štikle i elegantno, a danas vidim da je u modi u sportske patike i apa drapa stil da obučeš kad ih upoznaješ... Tačno se vidi da ženama više nije akcenat na sređivanju, jer moraju da razmišljaju o poslu.

Gledam ovih dana obuću i odeću za žene u radnjama. Stvari su vremenom, sve gluplje, skuplje, nekvalitetnije i neudobnije.. Obuća, pogotovo.. Ljudi moji, šta je ovo?