Otkako sam procitao sledeci citat, obuzima me neverovatan strah od kancera, a u isto vreme imam i veliko divljenje našem imunitetu i mehanizmu ćelijske deobe. "Svake sekunde se u nama podeli 2-3 miliona ćelija, a tokom dana se desi između 30 i 70 milijardi ćelijskih deoba. Čovek ima samo jednu kopiju gena TP53 koji kodira protein neophodan imunitetu da prepozna ćeliju raka, dok slon ima 20 kopija - zato slonovi skoro pa nikad ne obole od raka".

10 minuta čitam slovenski prevod na Nacionalnoj Geografiji i pijem jutarnju kafu. Tek posle 10 minuta shvatam da ne razumem šta čitam. Eto to sam ja svakog jutra. 🤣

Nekad se desi da su mi prijatni roditelji, a dijete im je katastrofa. Divlja, nema kulture. I onda ne želim da se moje dijete igra sa takvom djecom. Pa mi nekad bude teško otkazati.

Imam partnera i djecu i čekamo neki zgodan trenutak kada ćemo se vjenčat. On je malo nespretan sa "koreografijama" oko zaruka, vjenčanja itd. Uglavnom, meni to ne smeta, ali shvatila sam da je zaručnički prsten kupovao njegov prijatelj a ne on osobno i sad me živcira što to znam i krivo mi je jer mi to smeta. A divan je...

Momak i ja kao da smo zamenili uloge. Po nekom šablonu žene su te koje su osećajnije, brižnije, pune razumevanja, više pričaju, uzbude se za neku sitnicu, imaju promene raspoloženja, vole Novu godinu i ludilo oko ukrasa, šoping.... A kod nas je kontra, ja sam ta koja stalno opominje njega što pare baca na gluposti kao što su ukrasi za jelku (jer ih imamo milion i pola ne iskoristimo), smara me priča u nedgogled koja nema poentu, retko kad zaplačem, volim u miru i tišini da gledam film a on samo melje nešto, češće on pere veš i sređuje kuću jer kad to ja uradim on obavezno nađe zamerku i onda nastane svađa.... Osećam se kao muškarača, ne znam ko je ovde lud.

U vezi sam da dečkom godinu dana i nikada mi nije rekao da me voli..zna da umirem da čujem to od njega.

Svuda oko sebe vidim samo bebe i trudnice....ne kontam kako tako lako zatrudne? A meni ne ide... Jel ima neko neki tajni sastojak...😉

Uvek me uhvati neka tuga kad mi izađu uspomene na fejsu.

Imam traumu da piškim u gostima, jer će se čuti žubor vodopoda.

Svakog dana, više puta, pomislim na tebe a nismo u kontaktu skoro godinu dana. Je li ovo ljubav ili opsesija? Kad će proci i hoće li uopšte?!